-Če­ti­ri da­me, a je­dan šou - voj­vo­đan­ske „The Fraj­le” su u sklo­pu ma­ni­fe­sta­ci­je „Od Bo­ži­ća do Bo­ži­ća” po iz­u­zet­no hlad­nom vre­me­nu, svo­jom pje­smom, ve­dri­nom i sjaj­nom ener­gi­jom po­di­gle su tem­pe­ra­tu­ru na ko­tor­skom Tr­gu od oruž­ja i uči­ni­le da pu­bli­ka uži­va pje­va­ju­ći, ple­šu­ći i cup­ka­ju­ći u rit­mu po­zna­tih pje­sa­ma. Ras­po­lo­že­nje su po­di­gle pit­ke lju­bav­ne „Me­ni tre­baš ti” (Zden­ka Ru­nji­ća), „Pje­va­ću dok usne me ne za­bo­le” (Ma­si­ma Sa­vi­ća), za­tim „Čuk­ni vo dr­vo” (Leb i sol), „Li­bar” (Dži­bo­ni), „Da­nas sam lu­da” (Jo­si­pa Li­sac), fran­cu­ski „Je ve­ux” (Zaz), žen­ski be­ćar­ci „Ja sam že­na na sve sprem­na” i „Šti­kli­ce”, kao i voj­vo­đan­ski tan­go „Ich li­e­be dich”, te „Kad se lju­bi­mo”, „Pa­re vo­le me” i dru­gi hi­to­vi sa pr­vog i dru­gog al­bu­ma. Sva­ka po­seb­no do­ni­je­la je lič­ni kva­li­tet gru­pi u cje­li­ni: bo­jom vo­ka­la, ko­mu­ni­ka­ci­jom sa pu­bli­kom, iz­gle­dom, sti­lom ko­ji je ge­ne­ral­no „re­tro”, čak i bo­jom ko­se, te su se ra­di lak­šeg ras­po­zna­va­nja opre­di­je­li­le i po stra­na­ma svi­je­ta: du­bo­ki alt i gi­ta­rist­ki­nja Ne­ve­na Bu­ča (is­tok) po stru­ci psi­ho­log, da­je po­se­ban šarm i zna­nje, Na­ta­ša Mi­haj­lo­vić (za­pad), pro­fe­sor­ka fran­cu­skog je­zi­ka, svo­jim to­plim so­pra­nom da­je sna­žnu ener­gi­ju ben­du, alt Je­le­na Bu­ča (sje­ver), eko­log po stru­ci, da­je ši­ri­nu i har­mo­ni­ju Si­bi­ra, a Ma­ri­ja Mir­ko­vić, ko­ja ta­ko­đe svi­ra gi­ta­ru (cr­nu), da­je gru­pi ve­se­lje i ša­re­ni­lo to­plog ju­ga. Či­nje­ni­ca da su fraj­le Ne­ve­na i Je­le­na se­stre, da­je do­dat­ni kva­li­tet od­no­si­ma unu­tar ben­da, a sve za­jed­no gra­de krov na svo­joj mu­zič­koj ku­ći.
-Do­sta smo raz­li­či­tih ka­rak­te­ra, tem­pe­ra­me­na­ta, vi­zu­el­no, sva­ka­ko, sem što ima­mo tu istu cr­tu du­še i lju­bav za mu­zi­kom ko­ja nas spa­ja. Ali tim ne­kim ka­rak­ter­nim cr­ta­ma smo shva­ti­le da smo u pot­pu­no­sti kao če­ti­ri stra­ne svi­je­ta, če­ti­ri ele­men­ta (ze­mlja, vo­da, va­zduh, va­tra), što ma­ni­fe­stu­je­mo i kroz bo­je. To smo spon­ta­no smi­sli­le ka­da smo kre­nu­le sa na­stu­pi­ma, da bi lju­di lak­še stvo­ri­li sli­ku o to­me ka­kve smo - ob­ja­šnja­va fraj­la Ma­ra. Na­stup je za kla­vi­ja­tu­ra­ma upot­pu­nio Fi­lip Džud iz Za­gre­ba, gdje sa­ra­đu­ju sa ben­dom gi­ta­ri­ste An­ta Ge­la, u Sr­bi­ji ta­ko­đe ima­ju svoj aku­stič­ni bend iz No­vog Sa­da, do­sta su pri­la­go­dlji­ve. Pri­ča­ju­ći sa lju­di­ma po­sli­je na­stu­pa, u kon­tak­tu sa fa­no­vi­ma na dru­štve­nim mre­ža­ma, či­ta­ju­ći ko­men­ta­re, nji­ho­ve po­ru­ke, shva­ti­le su da svo­jom mu­zi­kom či­ne do­bro mno­gi­ma.
-Lju­di od 7 do 107 go­di­na uglav­nom ka­žu da po­zi­tiv­no dje­lu­je­mo sa svo­jom mu­zi­kom. Na­ma to ja­ko mno­go zna­či, div­no je ka­da mo­že­te da lju­de na­smi­je­te, ora­spo­lo­ži­te, da ih ras­pla­če­te, da iza­zo­ve­te ne­ke emo­ci­je kod njih. Lju­di se za­hva­lju­ju za­to što smo ih tih sat i po, dva od­vra­ti­li od sva­ko­dne­vi­ce, da su bi­li kao na ne­kom pu­to­va­nju. To su div­ne stva­ri, po­go­to­vu u da­na­šnje vri­je­me kad je pra­va ri­jet­kost da na uli­ci sret­ne­te na­smi­ja­ne lju­de, ima to­ga ali ri­jet­ko. A kad ima­te is­pred se­be mno­go lju­di, ne­kad se de­si da ih je ma­nje, a ima­te i ogrom­nu ma­su od 15-20 hi­lja­da lju­di, ka­da vi­di­te da se svi oni smi­ju, đu­ska­ju, ili kad gle­da­te sni­mak u Srp­skom na­rod­nom po­zo­ri­štu gdje lju­di pla­ču (ka­da je Na­ta­ša pje­va­la „Je su­is ma­la­de” od Da­li­de), te ne­ke stva­ri su ne­pro­cje­nji­ve. Mi ra­di­mo ovaj po­sao za­to što ga ja­ko vo­li­mo, i nas ovo uve­se­lja­va i ja­ko ople­me­nju­je, to je li­je­pa ko­nek­ci­ja me­đu na­ma po­je­di­nač­no i po­seb­no sa pu­bli­kom- ka­že šar­mant­na fraj­la Ne­na. Nje­gu­ju spe­ci­fi­čan zvuk, džez-pop, ko­ji je kri­ti­ka na­zva­la i „žen­ski be­ća­rac”.
-Ima do­sta tog pod­ne­blja Voj­vo­di­ne, svu­da vo­li­mo da ma­lo za­či­ni­mo tam­bu­ri­ca­ma. Ni­smo se usko opre­di­je­li­le za pop mu­zi­ku, ne­go aran­žman­ski gle­da­no za mu­zi­ku ko­ja ima ve­ze sa na­šim pod­ne­bljem. Su­štin­ski to je pop-mu­zi­ka pro­že­ta ma­lo tam­bu­ri­ca­ma, ma­lo tan­gom i ma­lo sla­ni­ni­com - ka­že uz osmi­jeh Ma­ri­ja. Mu­zi­kom se sva­ka po­na­o­sob ba­vi od svo­je sred­nje ško­le, a sa Cr­nom Go­rom su „skop­ča­ne” od sa­mog po­čet­ka. Pr­vi zva­nič­ni na­stup ima­le su ma­ja 2009. go­di­ne u Bu­dvi, a No­vu 2014. go­di­nu do­če­ka­le su na­stu­pom na tr­gu u Her­ceg No­vom.
-Cr­na Go­ra je ze­mlja u ko­joj je na­stao ovaj bend. Zna­mo se sa no­vo­sad­ske mu­zič­ke sce­ne, pra­ti­le smo rad sva­ke od nas, ali u ma­ju 2009. go­di­ne je do­šla ne­ka ide­ja da ode­mo sve če­ti­ri na mo­re, pred se­zo­nu, da ma­lo od­mo­ri­mo, a uz to da se ma­lo pro­ve­de­mo i za­ra­di­mo. Po­što svi­ra­mo aku­stič­no, do­bi­le smo po­nu­du da na­stu­pa­mo u Bu­dvi u lo­ka­lu „Gar­den”, spo­ji­le smo tu još i na­stu­pe u Pod­go­ri­ci i Nik­ši­ću. Ta­da su se Fraj­le zva­le „Dre­am girls”, rad­no ime ko­je smo na br­zi­nu smi­sli­le da bi­smo uop­šte do­šle i da bi lju­di u tim lo­ka­li­ma mo­gli da nas na­ja­ve. Već na pr­vim na­stu­pi­ma u Bu­dvi mi smo se su­per pro­ve­le, pu­bli­ka je ču­la da ima su­per pro­vod u „Gar­de­nu” i sva­ko ve­če bi­lo je sve vi­še lju­di, a na­ma je pro­vod bio sve bo­lji i bo­lji. Kad je tre­ba­lo da na­stu­pi­mo u Pod­go­ri­ci, ta­mo su nas na­ja­vi­li kao „Đe­voj­ke iz sno­va”, a kad smo se vra­ti­le u No­vi Sad, od­lu­či­le smo da bu­de­mo „Fraj­le”- ob­ja­šnja­va Ne­ve­na. Na­kon „od­mo­ra” kre­nu­le su da za­jed­nič­ki pi­šu pje­sme, sni­mi­le su pr­ve ka­ve­re, kre­nu­le baš ozbilj­no da se ba­ve sla­ga­njem vo­ka­la, te su ubr­zo iz­da­le pr­ve sin­glo­ve i de­bi „Naš pr­vi al­bum sa pu­to­va­nja”. Sa Cr­nom Go­rom su se opet po­ve­za­le ka­da su pi­sa­le pje­sme za dru­gi al­bum „Stra­na A lju­ba­vi”, ko­ji je iza­šao ove go­di­ne (2014.).
-Bi­le smo u Pe­ra­stu par ne­dje­lja pred po­če­tak se­zo­ne u ju­nu, u jed­noj ku­ći. Ja­ko li­je­po, mir­no i in­spi­ra­tiv­no mje­sto. Dru­ži­le smo se sa­mo sa mje­šta­ni­ma, naj­ve­ći iz­la­zak nam je bio do pi­ja­ce u Ko­to­ru, sva­kog da­na smo pi­sa­le pje­sme. Ne­ke te­me smo već ima­le po mo­bil­nim te­le­fo­ni­ma, ta­ko da smo u Pe­ra­stu na­pra­vi­le fi­niš tih tek­sto­va. U Pe­ra­stu je na­sta­la pje­sma „Za kraj”, „Kad se lju­bi­mo” je ta­mo za­vr­še­na, „Ko se to me­ni za­lju­bio” je po­če­la u Pe­ra­stu, a za­vr­še­na u Za­gre­bu- po­ja­šnja­va­ju „Fraj­le”. Pla­ni­ra­ju da ob­ja­ve i „B” stra­nu lju­ba­vi, al­bum će iza­ći tek na je­sen, a ka­ko će zvu­ča­ti, za­vi­si od na­dah­nu­ća. Iz­da­vač će bi­ti PGP RTS, a u Hr­vat­skoj „Akva­ri­us re­kords”.
- Za­vi­si ko­je nam mu­ze po­ku­ca­ju na pro­zor. Ka­da stva­ra­te i pi­še­te pje­sme ne zna­te šta će se sve de­si­ti, ne zna­te u kom prav­cu će mu­zi­ka ići, šta će iza­ći iz vas. I ako iza­đe ne­što dru­ga­či­je, ko je taj „pe­ti čo­vjek” – pro­du­cent, ko­ji će us­pje­ti da to upa­ku­je da sve za­za­vu­či ta­ko ka­ko pu­bli­ka mo­že da ču­je na CD-u? Al­bum smo na­zva­le „mu­zič­ko iz­da­nje u dva di­je­la”, „A” i „B” stra­na lju­ba­vi. Pr­vi dio smo iz­da­le u ju­nu, a dru­gi dio pla­ni­ra­mo na je­sen. Na pro­lje­će tre­ba da iza­đe naš no­vi singl, pla­ni­ra­mo tur­ne­ju po svim ve­li­kim mje­sti­ma i gra­do­vi­ma re­gi­o­na. U no­vem­bru smo u Za­gre­bu, u Li­sin­skom, ima­le di­van kon­cert, za ko­ji su kar­te bi­le ras­pro­da­te de­set da­na pri­je. Kon­cert je bio di­van, ta­ko da je već na dan kon­cer­ta za­ka­zan da­tum sle­de­ćeg na­stu­pa – 29. apri­la. Kon­cert je bio 19. no­vem­bra, a već 20. su lju­di ku­po­va­li kar­te za 29. april, te smo mi bi­le van se­be. Sad se za­ka­zu­je i Pod­go­ri­ca, Sko­plje, Be­o­grad, No­vi Sad - ka­že Ne­na.
M.D.Po­po­vić


Šti­kli­ce i na ja­pan­skom

-Že­lja nam je da na­pra­vi­mo do­bar tre­ći al­bum i da ide­mo da­lje, van gra­ni­ca re­gi­o­na, da na­stu­pa­mo u Evro­pi i ci­je­lom svi­je­tu. Pre­vo­di­mo pje­sme na dru­ge je­zi­ke i pla­ni­ra­mo da u 2015. go­di­ni te pje­sme na­đu put do lju­di na tim je­zi­ci­ma ko­ji se go­vo­re u tim ze­mlja­ma. Hit „Ich li­e­be dich” smo pre­ve­le na fran­cu­ski, ima­mo i pje­smu „Je t’aime, she­rie”, „Šti­kli­ce” smo pre­ve­le na špan­ski i pre­vo­di­mo sad na ja­pan­ski. Ima­mo ve­li­kih pla­no­va i za ovu go­di­nu i za sle­de­ću i onu ta­mo, sa­mo da nas zdra­vlje slu­ži- ka­že Ma­ri­ja.


Pje­sma mo­ra da se svi­di sva­koj od „fraj­li”

-Gle­da­mo ras­po­red na­stu­pa i raz­mi­šlja­mo ka­da će­mo po­če­ti da za­vr­ša­va­mo za­po­če­te pje­sme. Sve su nam u gla­vi i ni­ka­ko da stig­ne­mo, tre­ba nam mi­ra, da se ma­lo osa­mi­mo, da sma­nji­mo kon­cert­ne ak­tiv­no­sti. Stva­ra­mo ka­ko kad - ne­ka­da ne­ko do­đe sa go­to­vom ide­jom, ne­ka­da vam ne­ka te­ma do­đe na ton­skoj pro­bi ili dok se ušti­ma­va­te, ili ne­ki dio ne­kog tek­sta, ne­ka­da na pro­bi kad smo nas če­ti­ri za­jed­no, pri­je ne­go što kre­ne for­mal­ni dio pro­be, u smi­slu sla­ga­nja gla­so­va. Kre­će­mo da ne­što svi­ra­mo i pje­va­mo i iz tih te­ma na­sta­nu ne­ke pje­sme, ne­ka­da dvi­je od nas kre­nu da pi­šu, tri, za­vi­si, ka­ko kad. Čak i kad su u pi­ta­nju tu­đe pje­sme, uvi­jek je pra­vi­lo da pje­sma mo­ra da se svi­di sva­koj od nas, po­što ima­mo če­ti­ri raz­li­či­te stra­ne svi­je­ta, ako se to spo­ji, on­da je to to. Isto pra­vi­lo va­ži i za ne­ku pje­smu ko­ju ob­ra­đu­je­mo i za ne­ke no­ve te­me- ka­že Ne­ve­na Bu­ča.